Postovi
ZA POKOJ DUŠE - (IMA LI RENA UZ OVO PEČENJE?)
- "Baš mi je žao Mike, umro je mlad, nego ima li rena? Pečenje je fantastično!"
- "Pa da popijemo za pokoj duše, al ste naspremali svaka čast!"
To su vrlo česte rečenice koje se mogu čuti na krkanjcima koji se održavaju nakon sahrane ili nakon parastosa.
Jedan od po meni potpuno kretenskih običaja, da kada neko umre pod obavezno porodica mora da organizuje masivni krkanjac. Naravno kao i sve u Srbiji, ovi običaji variraju od sela do sela.
Na primer, postoji običaj da se ručak postavlja po soframa, tj. pošto se krkanjac održava kod kuće, a gostiju je puno, onda jedna ekipa krka, dok druga negde okolo pije za pokoj duše, e onda kad ovi završe, sledi postavljanje komplet nove "sofre" i to tako jedno 5 puta (mislim da broj sofri mora da bude neparan), za sve to vreme, porodica preminulog supruga, majka, ćerka ili sestra, padaju na nos perući brdo tanjira, čaša i escajga i dopunjujući ovale sa raznim đakonijama.
Ovo ide dotle da ukoliko si uključen na neki način u čitav ovaj cirkus, može da se desi i da se nekome omakne komentar tipa: "Sreća je što nije post, inače bi muke bile napraviti sve posno.", ili nešto u tom stilu.
Na primer, ukoliko je pokojnik sahranjen u petak, dužni ste da organizujete celokupan krkanjac posle sahrane, a već sutradan u subotu da izađete na groblje i posle da organizujete krkanjac povodom "sedmice" (prva subota posle sahrane).
Pa onda se sve to ponavlja na 40 dana itd.
Pored apsurda maltretiranja ožalošćene porodice, to ima i svoju astronomsku finansijsku pozadinu tj. smrt je jedna velika investicija gde troškovi ukopa i kompletne opreme obično koštaju mnogo manje nego što se potroši na krkanjac.
U razgovoru sa nekim prijateljima došao sam do nekih impozantnih podataka.
Na jednoj sahrani u selu nedaleko od Beograda. Na sahranu je došlo oko 400 ljudi, bio je iznajmljen šator, pored kojeg je bio parkiran kamion hladnjača, koji je sve vreme, upaljenog motora, rashlađivao piće koje se nalazilo u komori. Pored toga za tu priliku ispečeno je nebrojeno mnogo prasića i jagnjića, 100 kila salate i monstruozne količine pića. Pošto je bio neki letnji dan, špriceri i pivo su išli u neverovatnim količinama, tako da je atmosfera vrlo brzo dostigla nivo svadbe, samo je pevaljka nedostajala da se oskudno obučena prošeta između stolova.
Postoje naravno i novi trendovi, a to su restorani koji imaju "vrlo povoljne" aranžmane za te potrebe, naravno oni se nalaze u okolini samog groblja, kako bi ucveljena familija i prijatelji mogli lako da stignu do željenog krkanjca.
Bio sam na par sahrana na kojima se posle krkalo, ali nisam mogao da jedem, jednostavno malopre sam gledao žene koje plaču, sanduk i povorku i jednostavno imam neku knedlu u grlu, tako da mi nešto slabo ide gutanje.
Rakija klizne nekako, pa onda se osloniš na nju. Popih par i čim su prvi ustali da idu kući, iskoristio sam priliku da zbrišem.
Ovaj besmisleni fenomen organizovanog krkanja se kosi čak i sa načelima SPC.
U zemlji u kojoj se teško živi kao što je naša, mislim da je više nego budalasto pridržavati se nekih srednjevekovnih varvarizama i rasipati to malo para što se ima.
Pokojnik je pokojan i ono što je sigurno je to da ukoliko ja pojedem komad prasećeg pečenja sa renom ili bez njega, to njegovoj duši neće mnogo pomoći iako je pečenje "kao san, prsto se topi u ustima", pokojniku je u tom trenutku apsolutno sve jedno.
A vi braćo Srbi i sestre Srpkinje, blagoš meni, popijte po jednu za pokoj duše na samom groblju i pojedite bombicu od žita, pa kud koji mili moji. A familija neka odmeni malo domaćicu u domu pokojnika, pa neka dan ranije pripremi ručak porodici da ne moraju da razmišljaju o tome kada se vrate sa groblja.
Objavio tadic u 18. mart 2008 11:49:31
9 Comments:
Na to sto krkaju i skoro zapevaju sledi vic, mislim da ga svi znaju ali ne mogu da odolim...Otisla dva ludaka na sahranu, kada se vratili pitali ih kako je bilo..Jedan odgovara:Ma super bilo, jeli i pili, al kad smo ustali da igramo niko nije hteo s nama.....
Jeste da je tema crna, ali treba i o tome pričati, kako ćemo drugačije da utičemo na sopstvenu svest i svest drugih i možda nešto i da promenimo.
"Sa'rana" i "cetres dana"... to mu dodje samo kao pocetak.... a kad se dodje do podizanja raznih grobnica i maozoleja (bas kao na ovoj fotki)... nego da vas pitam, imate li prasetine... ne volim bas ovcetinu:)))
Samo agitacija u sopstvenim familijama može da da efekta. A dovoljno bi bilo da neko poznat to napravi, pa da narod krene za njim. Pogotovo oni sa Grand parade.
tema, kai o ove prethodne, vrlo upecatljiva.
ono sto je sigurno, to je da je ovo borba sa vetrenjacama.
svi se slazu, a svi rade po inerciji-isto /doduse sa knedlom u grlu.
kada je moj tata preminuo, mama, sestre i ja, pale smo na nos od posla, kuvanja kafe/sa secerom i bez, gomila nekih obicaja koja se razlikuju, u zavisnosti ko ti je glasniji ili bolji od rodjaka, ....da ne nabrajam, u svakom slucaju nisam stigla da ga taj dan odbolujem onako kako sam osecala.
sta da kazem, ovako i na ovaj nacin ispraznis dusu, pa se bar za trenutak osecam bolje.
pozdrav
Platiš silne troškove oko same sahrane, pa posle toga još organizuj za brdo ljudi, nekoliko gozbi, košta to dosta...