Marko Tadic - BLOG

TERASICA SLOBODICA!!!

Ja kao jedno čeljade rođeno u centru Zemuna, sa bakama koje su u najužem centru grada, ceo svoj život patim za kućom i dvorištem. Odrastao na 11. spratu solitera, pa se preselio na 2. sprat zgrade sa večito malim i barem za moje megalomanske pojmove sitnim terasama.

Pošto sam se oženio i počeo samostalno (privatno) da živim, nisam imao preterane sreće sa stanovima. Oni su bili koliko toliko pristojni, ali večito u zgradama. U jednom periodu me je uhvatilo kuća-kredit ludilo, koje me je svakako vrlo brzo prošlo kada sam se susreo sa "izuzetno povoljnim" uslovima kredita, sitnim slovima i administrativnim troškovima.

Nakon 5 stanova što manjih što većih, pod moranjem krenem sa svojom dragom u potragu za šestim. Slušam neke kolege u firmi, koji žive kao podstanari isto kao i ja, koji žive u istim stanovima već 7-8, pa čak i 15 godina. A ovi moji manje više su svi bili korektni, ali sve kratkog daha. Godinu najviše godinu i po dana i već gazde imaju planove za renoviranja i useljavanja istih. Ovaj poslednji u kome sam danas i iz kog čukam ovo pisanije je šesta sreća i nadam se da će biti na duže vreme, barem tako vlasnica istog veli. Daj bože!

U opštoj ludnici gledanja koje kakvih stanova što lepih, što ružnih, što skupih, što preskupih, natrčimo na jednu stančinu kojoj je kirija nešto manja od one koju smo do sada plaćali, ali je stan u očajnom stanju. Zidovi žuti, sanitarije štrokave, prozori nikad prani i sl. Stan u prizemlju, veliki. Prošetam se ja po njemu, bacim pogled na one zidove, prozore, sanitarije i ostalo i hvala bogu mojoj sposobnosti da vidim stvari kakve mogu da budu, a ne kakve jesu. Izađem na terasu, kad tamo imam šta da vidim. Dve terase jedna do druge, deli ih zidić, a na obe se ulazi iz dnevne sobe, jedna 10 kvadrata, a druga duplo veća, plus ispred svega toga jedno 50 kvadrata dvorišta. Lepo uredno opasano živom ogradom, sa sve kapijicom da se u stan može ući i sa te strane. U najavi milina.

Uz ne previše muke uspem da ubedim moju lepšu i pametniju trećinu da se mi latimo tog stana. Gazdarica prostodušna supruga biznismena iz Rusije, puna kao brod, ovaj joj je samo jedan od stanova koje izdaje, ali žena sa kojom se neke stvari mogu dogovoriti. Padne dogovor, ja kažem da se stan mora okrečiti i srediti, a ona zauzme stav da ga može ona srediti, pa sam onda ja u obavezi kada se odlučim da ga napustim da ga dovedem u isto stanje ili da ga ja sam sredim, pa nemam nikakve obaveze kasnije. Svakako po logici „Bolje ću ja za sebe da uradim nego neko drugi!“, odlučim se ja za soluciju broj 2. Napravimo dogovor, platim depozit i nekoliko dana kasnije krenem u nabavku moleraj materijala. Pozovem par dragih mi prijatelja, nabavim kod kuma u farbari potrebni materijal i krenemo u akciju. Posle par dana rada i nekoliko gajbi piva, stan je zablistao i postao jedna jako lepa lokacija za život. Zidovi sneg beli, terasa rozla (kao i fasada zgrade), sanitarije šljašte. Manje više dovedemo stan do savršenstva. Naravno već ja tu vidim par zidova koje bih rado porušio, ali kada nije tvoje, možeš samo da gledaš, ali ne i da pipaš.

Uselimo se mi u naš novi dom, svaki komad nameštaja upadne na neko novo mesto, ali kao da je baš pravljeno za njega. Svako poslepodne i veče sedim u svojoj baštici (terasici) i uživam. Idealan spoj. Živim u stanu, a kao da sam u kući. Onda sam krenuo da gledam u travu. Neuredna je! Vrlo brzo sam pazario trimer za travu na nekoj sega mega akciji za vrlo simboličnu cifru i ošišao travu. Onda me je nerviralo što mi je živa ograda čupava. Pozajmih od nekih ljudi trimer za živu ogradu i istu dovedem do savršenstva. Posadio sam bosiljak i on lepo napreduje (biće za kuvanje taman), ruža koja je bila od ranije posađena i iz meni nepoznatih razloga poprilično uništena je sada po Google uputstvima orezana i evo mogu se pohvaliti da su mi već izbila dva pupoljka. U mom dvorištancetu imam i dve višnje, tri borića i jednu smokvu. Ma ljudi moji, fantazija!

Svako veče razvučem crevo, pa zalivam travicu da se i ona povrati od silne nepažnje koju je trpela ko zna koliko dugo. Meni dragi ljudi mi svraćaju, sedimo u baštici i uživamo. Pijemo hladna pića, ponešto se i mezeti i baš nam je lepo. Na tendu koja se nalazi iznad dela terase gde sedim, sa mojom dragom sam namontirao trsku, pa sada terasa ima i mediteranski šmek. Ima još 100 čuda koja planiram da uradim i baš uživam u svemu ovome.

Bože zdravlja za par godina ću ovaj stan odkupiti od gazdarice i nastaviti da u njemu uživam, a sada me muči samo jedno pitanje.

Ko će mi zalivati bašticu dok budem na moru! 

Objavio tadic u 24. jul 2009 1:11:03 | 2 komentara

ODMOR...

    Posle dužeg vremena konačno odmor. Napravio sam kombinaciju snova, uzeo sam komplet ostatka odmora od prošle godine i povezao i uskrs i 1.maj, tako da ima da iskuliram pune tri nedelje!

Posle svih nervoza koje su mi se izdešavale u poslednje vreme, povišenog pritiska, lekara, dijagnoze, terapije, dijete i nekih 10.000km prevezenih, mislim da je krajnje vreme da odem da odmor.

E sad treba napraviti nekakav plan. Šta raditi na odmoru? Imam kola, imam loptu, imam štapove za pecanje imam troje dece i imam vrlo verovatno lepo vreme tokom većeg dela odmora. Mama ne ide na odmor tako da putovanje otpada, ali izleti i muvanja why not. Smišljam gde bi mogli sve da stignemo i voljan sam da primim svaki konstruktivan predlog, koji naravno ne predstavlja trošenje enormnih količina novca.

Nisam dugo ništa pisao, jednostavno nisam imao vremena da koristim mozak u pametne stvari već sam bio rastrzan na hiljadu strana. Sada ću malo po malo krenuti da se vraćam na ovu moju stranicu i da pišem, samo još da se prisetim kako se piše i biće super! Od mog poslednjeg bloga desila se SEKA (Svetska Ekonomska KrizA), desila su se neka ubistva, neke krađe, neki insajderi, neki reality show-ovi, verovatno se desio i narod po koji put, sve u svemu materijala za tračarenje preko glave.

Daklem do sledećeg bloga, molim za savete vezane za muvanje tokom mog GO. Parametri su sledeći:

- Do 100 km od BG-a;

- Najviše 2000 din troškova po putovanju bez troškova prevoza.

- Lokaliteti da budu prihvatljivi za četvoricu momaka koji zajedno imaju 43 godine.

Fala unapred! :-)

Objavio tadic u 15. april 2009 12:20:18 | 7 komentara

DA BOG DA , DA SE PONAŠALI KAO POSLANICI IZ XIV VEKA!!!!!

Pre nekoliko dana, zahvaljujući mojoj baki, koja jako puno čita, kako knjige, tako i dnevnu i nedeljnu štampu i kada god naleti na nešto (po njoj) zanimljivo u novinama, ona to iseče, spakuje i pošalje nama, njenoj deci i unucima na čitanje.

Tako kao što rekoh, pre par dana, stigne do mene odlomak iz knjige Grge Novaka "Povijest Splita" u vidu članka koji je bio u nekim novinama. Baki bi interesantno, pa nam je poslala. Radi se o delu statuta grada Splita i kaže:

" Vjećnik koji bi neopravdano izostao sa sjednice vijeća trebao je platiti globu od jednog groša.

Govornika koji je bio na govornici nije smio nitko prekidati, a onaj koji bi prekidao govornika, kaznio bi se sa dva solda.

Isto je tako bio kažnjen sa dva solda i onaj koji bi se prijavio za riječ i onda govorio ono isto što je prije njega netko kazao.

Govoriti se smjelo samo ako se onome što je rečeno imalo što dodati ili oduzeti. Onaj pak koji bi govorio o drugoj stvari, a ne o onoj, što je bila predložena, imao je biti kažnjen sa pet solda globe.

Za vrijeme sednica Velikog vijeća bilo je vijećnicima strogo zabranjeno galamiti.

Oni koji bi ipak glamili bili bi najprije opomenuti od protesta ili rektora (ako su Splitom upravaljali rektori)ili od rivarija, ako se uprkos toj opomeni ne bi umirili bili bi kažnjeni sa dva solda globe."

Ova gospoda su pravila rada utvrdila i po njima radila 1312. ,a mi skoro 700 godina kasnije mirno posmatramo kojekakva, od skupštinskog bifea, silom odvojena lica, koja baljezgaju za govornicom o čemu god hoće, pre nego što odu na svoje mesto da dremnu, u pokušaju da svare mešavinu bečke šnicle, kupus salate, princes krofne i 4 dupla viskija koje su u pauzi stresli u sebe na račun nas, "malih ljudi".

MISLITE O TOME....

Objavio tadic u 9. novembar 2008 22:56:08 | 8 komentara

ŠTA JE TO EVERGREEN? ili IZGUBLJENO BLAGO

Počeo je neki reality show na televiziji B92. Ja kao neki delimično školovani muzičar sam imao potrebu da pogledam o čemu se radi, jer je u pitanju neka muzika, neko pevanje i brdo nekih mladih i verovatno talentovanih ljudi koji su prošli na nekoj audiciji.

Počnem ja da pratim tih 16-tak učesnika show-a i manje više vrlo brzo vidim koliko ko tu zna i koliko je ko tu talentovan.

Prvo, svi su već sebe napičili da su neke žešće zvezde.

Drugo, samo kukaju da im ne valja ovo ili ono, a imaju 10 puta bolje uslove nego što ih imaju kod kuće.

Treće, tipovi koji posle 7 dana kukaju kako ne mogu da izdrže, kako su u problemu i kako će da prsnu.

Četvrto, potpuno odsustvo elementarnog obrazovanja, kako opšteg (što nije iznenađenje), tako i muzičkog što je šokantno pošto su u pitanju mladi ljudi koji planiraju da posvete svoj život muzici.

Ovo prvo, recimo da je moglo da se očekuje. Što se tiče drugog, to sam mogao da vidim i u vojsci. Mi koji smo došli iz recimo ga urbanih sredina, sa kakvim takvim pristojnim uslovima života, smo funkcionisali super i nismo ič kukali, a oni koji su došli iz sela kojih nema ni na opštinskoj mapi, gde je struja prošla pre neku godinu, oni su kukali kao ranjenici.

Oko ovog trećeg mi je malo muka, jer ako momci kukaju posle nedelju dana, kako bi izdržali godinu u vojsci i kakvi su onda oni uopšte. Ne vidim sebe i one koje znam kao neke extra heroje i muškarčine što smo služili te vojske po godinu dana i što su neki od nas imali i fucking ratno iskustvo, ali kukati za kućom posle nedelju dana je stvarno malo girly (da ne upotrebim jači izraz, mada i za ovaj mogu neke da me okrpe :-) ).

Sve ovo nije toliko bitno. Najviše me je pogodilo ovo četvrto, a to je da oni manje više nemaju pojma ni o čemu u životu svom.

Npr. Bilo neko deljenje pesama, ko će šta da peva. Čovek dobija Zabranjeno pušenje - Bos ili hadžija. Čovek u šoku, pojma nema koja je pesma u pitanju, nervira se, pa se na jedvite jade priseti, kad mu otpevaše refren i kao: "Uh da setih se!". Momak je iz Sarajeva.

Jedna od učesnica koju su najurili iz priče i koja realno nije imala veze sa pevanjem, je bila u mom omiljenom jutarnjem radio programu gošća. Puštaju joj pesmu, u fazonu da zajedno zapevaju i to puštaju Nove Fosile, recimo "Za dobra stara vremena" i sada se očekivalo od gošće da zapeva.

.......TAJAC!

Devojka nema pojma koja je pesma u pitanju, voditelji joj kažu, a ona u fazonu "Ijaooooo daaaa, potpuno sam zaboravila, kak' je to bilo davno!".

Šta bre davno kozo kozija. To su Novi fosili, oni su večiti, ne kažem da su dobri niti zalazim u to jer je to već stvar ukusa, ali ih jednostavno znaš, a da joj otežavajuća okolnost bude veća, devojka je iz Zagreba.

To ti je kao da ne znaš Bajagu, Čorbu, Čolu, Dugme, ma nemam pojma sve je to toliko poznato i prisutno. Ništa mi nije bilo jasno i onda skapiram.

Roditelji nisu opredeljeni muzički. Kod njih u kući svira muzika sa radija, bez obzira na to kakva je muzika u pitanju. Da li je opus Šaka Polumente ili The best of Queen. Ne pružaju deci nikakvu drugu muziku, nema apsolutno nikakve raznovrsnosti. Sluša se ono što se servira na tv-u i radiju tj. ono što sluša većina u školi. Retki su oni koji slušaju nešto više i nešto drugačije, čak ih kategorišu i kao čudake.

Pošto me je jako pogodilo to masovno neznanje, odlučih da sprovedem anketicu međ' malo mlađima od mene.

Kuku majko mila, poražavajućih li rezultata. Njihov muzički opus datira najdalje do grupe Tap 011, Gru-a, Backstreet boys (eventualno) i to spada u oldies. Samo muzika koja je snimljena za njihovog života i to u najboljem slučaju u poslednjih 10 godina, ono pre toga je prošlost.

Ja sam bre slušao i i dalje slušam i Bitlse i stounse i animalse i pritenderse i net king kola i saru von i aretu frenklin i dženis džoplin i bijelo dugme i bajagu i balaševića i parni valjak i prljavo kazalište i EKV i azru i omiljeni set narodnjaka koje volim kad se napijem i mogu ovako da nabrajam do prekosutra. Znam naravno i taj Tap 011 i Funky G-a i Duck i Moby Dick i Dr Iggy-a i kompletnu dance scenu devedesetih i pre toga i posle toga i i dalje pratim.

Shvatio sam zahvaljujući ovom show-u da moji vršnjaci i oni koji su do 10-15 godina stariji od mene, treba da počnu da piju ginkobilobu (lek za poboljšanje memorije) i ne dozvole sebi da neku dobru muziku proguta vreme. Ima toliko lepe muzike, ali nije se desila nikakva muzička revolucija tih razmera da bi mogli da dozvolimo da jedan Jim Morrison, John Lennon,  Aki Rahimovski, Đorđe Balašević, Dejan Cukić, Bajaga, Čorba, Milan Mladenović, Viktorija i zaista mnooooooooooogi drugi koji mnogo više zaslužuju da budu ovde navedeni, a ne budu zaboravljeni.

Slušajte muziku, pratite muziku, gajite muziku, volite muziku i upoznajte svoju decu sa nekom vašom muzikom.

Objavio tadic u 25. oktobar 2008 18:58:59 | 4 komentara

"KAD DOĐU ŠVEĐANI, JA ĆU DA USTANEM!"

Malo sam smršao. Ne dovoljno, ali sam smršao. Ne pušim već duže vreme, u stvari lažem. Pušim i nikada nisam prestajao da pušim, samo što sada između dve cigarete mi prođe po 15-20 dana, a nekada po 15-20 minuta. Volim da popijem kvalitetno piće, a volim i da pojedem kvalitetnu hranu.

Prošle godine sam imao kratko vreme problema sa pritiskom, imao sam visok pritisak. Sa 28 godina čovek ne bi trebao da ima takvih problema, ali eto ja sam imao. Kao pravi čistokrvni Srbin, čvrsto sam odlučio da ću svoj zdravstveni problem grubo ignorisati i da će on nestati sam od sebe. Nekim čudom posle par meseci prokletnik zvani pritisak nestade sam od sebe. Nije to loše, naravno, ali nije dobro što se moja strategija ignorisanja zdravstvenog problema pokazala kao delotvorna. To je isto kao kada te zaboli zub dok nešto jedeš, a ti odeš opereš zube i ono privremeno prestane da boli i naravno da sutra ne odeš kod zubara i onda svako jutro i veče prilikom redovnog pranja zuba malo agresivnije ribaš taj zub i tako 10-tak dana dok ponovo ne počne da boli do te mere da ništa osim zubara ne pomaže.

Prođe mene moj pritisak, normalizovao se, a ja se odlučih da malo povedem računa o ishrani, načinu života. Posle nekoliko dana, osim što sam počeo da držim neku dijetu, vozio sam i par puta nedeljno bicikl sa najstarijim sinom. Naravno dijeta je prouzrokovala i da ništa ne pijem, a cigarete su već bile isključene.

Lepo sam ja tako gurao, čak sam iskulirao za sopstveni rođendan, brdo lepe klope koju sam pripremio, tortu i lepa vina i za kevin rođendan ručak u restoranu i njen širom sveta poznati reform šnit i skroz sam bio karakter. Skidoh nešto kila, malko se dovedoh u red i super sam se držao do skora, ali sam batalio.

Volim brate lepo da pojedem, pa to je čudo jedno. Ajde što volim da pojedem, nego uživam i u tome da skuvam, pa onda kako čovek nešto lepo da skuva, a da ga ne jede.

Kažu neki da nije vredno skratiti sebi život tako što ćeš jesti i piti ono što voliš, što želiš i što ti prija. Ima onih koji ceo život vode računa o ishrani, nikada ne priušte sebi nekakav dobar specijalitet ili uživanje u dobrom vinu, kvalitetnom viskiju, dobroj rakiji, lepoj torti i dobrom konjaku posle svega toga, zajedno sa kvalitetnom cigarom. Ceo život vode računa da bude vlaknasto, da ima određeni broj kalorija, da ne bude masno, da ne bude slano, da ne bude slatko, da bude nikakvo!?

Smatram da treba biti umeren u svemu, ali i da treba sebi priuštiti i neka zadovoljstva u životu. Ne verujem da je zločin popiti kvalitetno piće ili pojesti kvalitetnu hranu, pa makar i bila masnija ili slanija ili kakva god.

Treba da skinem neko kilo, a već su počele sezone rođendana, slava i praznika. Treba se dobro pripremiti za taj period godine kada se hteli ne hteli manje krećemo, a definitivno više krkamo. Kako odoleti svim tim gastronomskim bezobrazlucima koji nadolaze, a ne nagojiti se do te mere da te bude sramota da se pogledaš u ogledalu.

Već se unapred radujem slavskoj trpezi koju pravi moja tašta, fenomenalnoj pršuti koju svake godine jedemo kod ženinog ujaka, rolovanim mesima ovakvim i onakvim, ajvarima, pinđurima, pečenjima, ribama razne sorte, kolačima sitnim i krupnim, žitu bez šlaga (jer je slavsko), orasnicama, baklavama...

Toliko divne hrane, pa ti burazeru budi uzdržan, umeren i nemoj da probaš od svega po malo, a toliko toga ima.

Nema mi druge već da nabavim kašiku sa rupom i viljušku sa maksimalno dva zubca.

NE DAJ SE MARKO, ODOLI !!!

Objavio tadic u 13. oktobar 2008 0:23:23 | 4 komentara

IMA NADE !!!

Baš sam puno radio. Nije mi padalo preterano teško, naprotiv uživao sam. Vodio sam ogroman projekat i to u okviru branše kojom se nikada nisam bavio. Nešto iskustva postoji, ali nikada ovako ozbiljno veliko i skupo.

Radio sam sa nekom agencijom kažu da je jako dobra i stvarno ispade tako. Divni neki mladi ljudi nasmejani i vedri, koji isto tako vole svoj posao.

Baš lepo, prijatno radno okruženje, ali ne lezi vraže i pored tog projekta, nisam bio oslobođen redovnih poslovnih obaveza, pa dobrano za poslednjih mesec dana padoh na nos.

Završi se najzad, bi uspešan projekat i biće puno koristi, ali nije to ono što mi je ostalo posle projekta kao bitno.

Tokom rada imao sam prilike da zbog silnog vremena provedenog sa ljudima iz te agencije pričam sa njima o svemu i svačemu, a ne samo o poslu.

Upoznah divne, pametne ljude, koji su vrlo mladi, vrlo vredni, uspešni i veruju da mogu da obezbede sebi dobar život i ovde u našoj zemlji. Ne odustaju, ne hvataju prvi avion za Kanade, Amerike, Australije, za neke daleke zemlje gde će podići kuću na kredit, voziti automobil star 3 godine, praviti fond za školovanje njihove dece koja ne mogu da se jave na telefon kada baka i deka hoće da ih čuju, jer baka i deka taj jezik koji oni pričaju ne razumeju.

Ovi mladi ljudi vide ovde i svoju kuću/stan i platu i uspeh, pa čak i auto star 3 godine. Veruju da ova naša lepa, zatucana i nadasve nesrećna zemlja će vremenom ostati lepa, biti manje zatucana, a i radom i trudom će i tu nesreću promeniti. Ljudi koje raduju putovanja na udaljena mesta, a opet ih raduje i povratak u svoj grad u svoju zemlju. Ljudi koji ne moraju da putuju na daleka mesta da bi bili srećni, koji će otići do svoje terase i uživati u pogledu, u jutarnjoj kafi, u uspeloj sadnici bosiljka.

U moru nekih negativno naelektrisanih ljudi koji čekaju smak sveta, koji ne veruju da će nam biti bolje, koji žive za dan kada će Amerika propasti (kao da to nešto nama menja), koji po starom običaju čekaju da komšiji crkne krava, pa da onda odu do štale da vide da li je njihova živa ili je u međuvremenu i ona crkla od gladi. Pojavi se taj par ljudi, mladih i veselih i potpuno pozitivnih. Ljudi koji gledaju svoju kravu, a komšiju pitaju je li sve u redu sa njegovom i mogu li da mu nekako pomognu.

Baš mi bi drago i baš sam se slatko ispričao sa njima. Potpuno osveženje i baš im hvala na tome.

Setih se Dragana Nikolića iz filma Idemo dalje, gde on igra učitelja Miloša i kakvi god da se pokažu problemi, on samo kaže "Idemo dalje!" i zaista stvari krenu dalje.

Sa ovakvim ljudima zaista možemo da idemo dalje!

IMA NADE...

Objavio tadic u 26. septembar 2008 23:01:03 | 7 komentara

GARGAMELE VRATI SE, SVE TI JE OPROŠTENO!!!

Kao otac troje dece, imam priliku da zajedno sa mojim dečacima redovno gledam crtaće, hteo to ili ne. Često mi se dešava da prevrnem očima, ustanem i odem na terasu da ubijem vreme čitajući knjigu, slušajući muziku, jednostavno izgubim strpljenje da gledam crtaće sa decom.

Pitam sam sebe koji mi je đavo? Pa ja sam oduvek voleo crtaće, vrlo često i rado gledam Diznija. Da li postajem suviše ozbiljan? Da li polako postajem pravi ozbiljni (dosadni) roditelj koji nema razumevanja za stvari koje gledaju/slušaju njegova deca.

MA JOK!

Isti sam ja, možda sa malo kraćim živcima, ali ja i dalje obožavam crtaće, samo ne ove koje gledaju moja deca. Ima neki junak, zove se YU-GI-OH, on je dečak i bori se protiv nekih zlih ljudi tako što bacaju neke magične karte. Te karte imaju viteza smrti, groblje karata, dvoglavog monstruma koji uzima duše.... SAČUVAJ ME BOŽE.

Drugi POKEMON, ima tu neki klinac, koji se zove EŠ KEČAM, e on se bori protiv tima raketa tako što upravljaju nekim čudovištima koja bacaju strujne udare, vodene topove i razne druge zavrzlame ka neprijateljima.

Pa onda DIGIMONI, pa ovi, pa oni, sve neki monstrumi i čudovišta. Svi se bore, vrca krv na sve strane, svi imaju neke moći i svuda je cilj ubiti neprijatelja.

Ne kažem ja deci ništa, ali onako za sebe, prokomentarišem kako je u moje vreme bilo bolje. Stvarno je bilo bolje, najgori negativci su bili Gargamel i njegov zli mačak Azrael ili Ćiril Stipsa, neki potpuno benigni likovi koji su smišljali sitne smicalice ne bi li nekako naudili dobrim Štrumfovima, Snorkijevcima ili kome već.

Jako puno agresije, monstruma i oružja i moći koji u deci ne vidim šta bi moglo da stvori osim izopačenog pogleda na svet. Crtani filmovi koje gledamo moja žena i ja su obavezno dosadni našoj deci, a zašto? Pa niko nikoga ne ubija, nema specijalnih moći, velikih eksplozija i sličnih sranja. Čak kad se setim mučenog Hi-Men-a koji je bio vrhunac surovosti u moje vreme i koji se borio protiv Skeletora, čak i on je uvek imao na kraju crtaća poučnu poruku koju izgovara.

Kako se boriti protiv ovakvih stvari? Ja jedino što mogu da smislim, za sada, je izlazak napolje. Čim se vratimo sa posla, ručamo i odmah bežimo napolje. Vozimo bicikle, idemo na igralište i baš nam je lepo. Kada dođe zima moraću da smislim druge interesantne stvari koje bi mogle da im odvlače pažnju, ali opet svi ovi junaci koje oni prate imaju i svoje karte, sličice i figurice i sva deca u školi to skupljaju. Naravno ne možeš od svoje dece praviti odpadnike od društva jer je opšte poznato da deca u toj ranoj dobi znaju da budu jako surova prema onima koji su drugačiji.

Ne podržavam ideju da deca treba da budu kao ovce i da prate zadate imidže, ali isto tako ne želim da ih previše izdvajam jer će postati drugačiji, nestandardni i samim tim društvu nepoželjni. Treba biti pametan, pa dozirati količinu serviranog đubreta, a to nije lako.

Eh moj Gargamele, vrati se sve ti je oprošteno!!!!

Objavio tadic u 30. jul 2008 0:28:51 | 4 komentara

KO NE POZNAJE GRAD NE TREBA NI DA ŽIVI......

Nemam vremena da pišem!

Jurcam nešto poslom, čas sam u Makedoniji, čas u Bosni, čas u Crnoj Gori. Malo, malo, pa sam na putu.

Puno vozim. Volim da vozim i ne smetaju mi te ogromne kilometraže koje prelazim. Auto koji mi je firma dala za potrebe tih putovanja je dobar, pa mi zaista ne pada teško da jurcam po čitavom regionu i završavam poslove.

Tako ti ja prošle nedelje krenem za Makedoniju. Negde poslepodne oko 17h. Držim neki seminar u Ohridu, ali tek sutradan poslepodne, tako da i ako stignem oko ponoći, moći ću dobro da se odmorim.

Prelazim Gazelu, interesantno za to doba dana, nema neke posebne gužve. Negde kod Konjarnika (Avia pumpa), prolazim levom trakom i vidim čoveka koji sedi na bankini autoputa, baš u toj mojoj levoj traci. Maše nešto, priča sam sa sobom.

Čovek definitivno ili pijan ili bolestan, ali svakako nešto nije u redu sa njim. Bilo kako bilo verovatnoća za sigurnom smrću izuzetno velika.

Kao dobri građanin mog grada odlučim da pozovem 92 i da prijavim slučaj da čovek ne strada.

Pozovem broj 92 i uključi mi se prvo automat:

"Dobili ste službu 92, Ministarstva Unutrašnjih Poslova, trenutno su svi telefoni zauzeti, molim Vas sačekajte!"...................................................................

....................................................................................

............prođe minut........................................počinjem da se nerviram.............................................................

...........drugi minut............................................NAJZAD, JAVLJA MI SE OPERATERKA!

Kažem ja o čemu se radi i lepo preciziram na autoputu Beograd - Niš u pravcu Niša na bankini tačno preko puta Avia pumpe, na skretanju pre Konjarnika, sedi čovek na bankini bla, bla, bla....

Pita me žena da li znam koja je to opština?????

"Aman gospođo! Vrlo sam Vam precizno rekao gde se čovek nalazi, na potezu čitavog Beograda to je jedina Avia pumpa i svaka patrola to zna! Molim Vas nemojte mi sada utvrđivati opštinu, nego pošaljite nekoga dok još nije kasno!"

Tri sekunde njenog ćutanja na moju uzbuđenu reakciju i onda komentar:

"Sledeći put se raspitajte koja je opština u pitanju, pa ćemo Vam možda i pomoći, klik, tu, tuuuuu!"

Prekide vezu!

Auuuuu, pa je**la te bre opština seljanko seljačka! Pa zamisli sada zoveš uspaničen i kažeš da ti neko upada u stan na adresi toj i toj, a ona te pita, a koja je to opština.

Posle dobijem informaciju da je 92 samo centrala i da ti moraš da kažeš na kojoj opštini se dešava to što si hteo da prijaviš, pa te ona onda prebaci na MUP opštine te i te.

Dok mene isprebacuje 92, dok se tamo neko javi i zapiše šta je trebalo da zapiše, već uveliko sam mrtav, silovan, opljačkan i ko zna šta još!

Neverovatno, ali istinito! Da mi je neko pričao ne bih mu verovao!

Samo se nadam da je onaj mučenik sigurno prešao na drugu stranu autoputa.

Objavio tadic u 3. jun 2008 0:35:19 | 6 komentara

MOJ ĐAK PRVAK...

Nikako da napišem nešto.

Mnogo sam se nervirao oko stana, placa, pokušaja da rešim pitanje stana. Da se uvalim u kredit i uživam u blagodetima otplaćivanja istog. U međuvremenu sam udario u gomilu zidova, išao da vidim gomilu minijatura od stanova za koje traže oko 11 mojih godišnjih plata, pa je u međuvremenu NKOSK odlučila da ne odobrava kredite, pa je onda vlada odlučila da prestane da subvencioniše kredite, pa su se predomislili, pa nisu, pa su opet skočile cene, pa sam ja privremeno digo ruke.

Od silnog nerviranja nikako da sednem da napišem nešto, jednostavno nemam ni koncentracije ni ideje. E sada pošto sam stambeni problem moje porodice rešio tako što ću ga neko vreme ignorisati, eto vratila mi se i volja da nešto i napišem.

Elem.

Pre neki dan dopadne mi šaka čitanka iz srpskog mog najstarijeg sina (đaka prvaka), da tata prekontroliše domaći, a ujedno mi da i da mu pregledam sastav koji je napisao. Tema sastava je bila "Član moje porodice"

Sastav ide ovako:

MOJ NAJMLAĐI BRAT

Moj mali brat se zove Damjan.

On ima jednu i po godinu.

Mali je, ima plavu kosu, ima oči kao nebo. On neume da priča sem nekoliko reči: mama, tata, baka, pa-pa, toji ata.

On mi je lep i sladak i ja ga volim.

Ponekad dira moje stvari, pa se ja ljutim.

Ponekad je smešan, ponekad je dosadan i plače bez razloga.

Ja se igram sa njim, ponekad ga čuvam.

Volim ga kad se smeje.

U februaru mesecu se strašno opekao po ruci i ja sam se brinuo. To mi je bio najgori dan u životu.

   Au čoveče!

Kakvo oduševljenje sa moje strane. Moje dete tako nešto lepo napisalo. Pa ne mogu da vam opišem koliko sam se oduševio. A on je tako mali i blesav i balav, a ovako ozbiljno i lepo piše.

Ti mali ljudi znaju baš lepo da nas iznenade. I koliko sam bio srećan kada sam pročitao nešto ovako lepo što je napisao moj sin, opet sam malkice bio tužan jer vidim da više nije onaj isti šantavko, cvrca, švrća, već je jedan ozbiljan dečkić koji počinje da koristi glavicu.

Moje preveliko zadovoljstvo sam morao da podelim i sa vama, a i da se pohvalim malo šta piše moj đak prvak.

Objavio tadic u 26. april 2008 14:02:11 | 6 komentara

ZA POKOJ DUŠE - (IMA LI RENA UZ OVO PEČENJE?)

-     "Baš mi je žao Mike, umro je mlad, nego ima li rena? Pečenje je fantastično!"

-    "Pa da popijemo za pokoj duše, al ste naspremali svaka čast!"

To su vrlo česte rečenice koje se mogu čuti na krkanjcima koji se održavaju nakon sahrane ili nakon parastosa.

Jedan od po meni potpuno kretenskih običaja, da kada neko umre pod obavezno porodica mora da organizuje masivni krkanjac. Naravno kao i sve u Srbiji, ovi običaji variraju od sela do sela.

Na primer, postoji običaj da se ručak postavlja po soframa, tj. pošto se krkanjac održava kod kuće, a gostiju je puno, onda jedna ekipa krka, dok druga negde okolo pije za pokoj duše, e onda kad ovi završe, sledi postavljanje komplet nove "sofre" i to tako jedno 5 puta (mislim da broj sofri mora da bude neparan), za sve to vreme, porodica preminulog supruga, majka, ćerka ili sestra, padaju na nos perući brdo tanjira, čaša i escajga i dopunjujući ovale sa raznim đakonijama.

Ovo ide dotle da ukoliko si uključen na neki način u čitav ovaj cirkus, može da se desi i da se nekome omakne komentar tipa: "Sreća je što nije post, inače bi muke bile napraviti sve posno.", ili nešto u tom stilu.

Na primer, ukoliko je pokojnik sahranjen u petak, dužni ste da organizujete celokupan krkanjac posle sahrane, a već sutradan u subotu da izađete na groblje i posle da organizujete krkanjac povodom "sedmice" (prva subota posle sahrane).

Pa onda se sve to ponavlja na 40 dana itd.

Pored apsurda maltretiranja ožalošćene porodice, to ima i svoju astronomsku finansijsku pozadinu tj. smrt je jedna velika investicija gde troškovi ukopa i kompletne opreme obično koštaju mnogo manje nego što se potroši na krkanjac.

U razgovoru sa nekim prijateljima došao sam do nekih impozantnih podataka.

Na jednoj sahrani u selu nedaleko od Beograda. Na sahranu je došlo oko 400 ljudi, bio je iznajmljen šator, pored kojeg je bio parkiran kamion hladnjača, koji je sve vreme, upaljenog motora, rashlađivao piće koje se nalazilo u komori. Pored toga za tu priliku ispečeno je nebrojeno mnogo prasića i jagnjića, 100 kila salate i monstruozne količine pića. Pošto je bio neki letnji dan, špriceri i pivo su išli u neverovatnim količinama, tako da je atmosfera vrlo brzo dostigla nivo svadbe, samo je pevaljka nedostajala da se oskudno obučena prošeta između stolova.

Postoje naravno i novi trendovi, a to su restorani koji imaju "vrlo povoljne" aranžmane za te potrebe, naravno oni se nalaze u okolini samog groblja, kako bi ucveljena familija i prijatelji mogli lako da stignu do željenog krkanjca.

Bio sam na par sahrana na kojima se posle krkalo, ali nisam mogao da jedem, jednostavno malopre sam gledao žene koje plaču, sanduk i povorku i jednostavno imam neku knedlu u grlu, tako da mi nešto slabo ide gutanje.

Rakija klizne nekako, pa onda se osloniš na nju. Popih par i čim su prvi ustali da idu kući, iskoristio sam priliku da zbrišem.

Ovaj besmisleni fenomen organizovanog krkanja se kosi čak i sa načelima SPC.

U zemlji u kojoj se teško živi kao što je naša, mislim da je više nego budalasto pridržavati se nekih srednjevekovnih varvarizama i rasipati to malo para što se ima.

Pokojnik je pokojan i ono što je sigurno je to da ukoliko ja pojedem komad prasećeg pečenja sa renom ili bez njega, to njegovoj duši neće mnogo pomoći iako je pečenje "kao san, prsto se topi u ustima", pokojniku je u tom trenutku apsolutno sve jedno.

A vi braćo Srbi i sestre Srpkinje, blagoš meni, popijte po jednu za pokoj duše na samom groblju i pojedite bombicu od žita, pa kud koji mili moji. A familija neka odmeni malo domaćicu u domu pokojnika, pa neka dan ranije pripremi ručak porodici da ne moraju da razmišljaju o tome kada se vrate sa groblja.

Objavio tadic u 18. mart 2008 11:49:31 | 9 komentara