Postovi
U ZDRAV MOZAK ZA ROĐENE PARE...
Evo baš ove prošle subote odem ja do tržnog centra. Idem ciljano. Svaja me zamolila da joj pazarim računar, monitor ima, pa da uzmem na neki kredit, jer je ona već u kreditu, pa da ona meni plaća rate. Nema problema kažem ja njoj i posle nekoliko dana surfanja nađem tu firmu i odem do njih. Imaju zgodan sistem, predstavnik banke sedi kod njih u radnji, tako da sve potrebno za kredit završavaš na licu mesta i to sa kamatom od 4 % na godinu dana.
Super!
Dođem, kažem koju hoću konfiguraciju, kaže momak nema problema, dobićete i gratis tastaturu, miša, zvučnike i štampač.
U baš lepo. sve lepše do lepšeg.
Onda kad smo utvrdili šta ja to hoću, okrenem se ka čiki iz banke. On me istrese iz gaća, čak me je pitao i za kevino devojačko prezime?!
Fotokopira mi ličnu kartu i kaže da će me kontaktirati čim mi odobre kredit. Ja pitam (pomalo naivno) je mogu ja sada da nosim komp, kaže čovek ne može. Čim odobre kredit, oni će da mi ga donesu na kuću ništa da se ne sekiram.
Fala lepo doviđenja.
Prođe vikend i u ponedeljak pre podne zvoni mi mobilni. Dobar dan iz te i te banke odobren Vam je kredit, ali nećete danas dobiti računar već sutra.
OK
Hvala doviđenja.
Sutra se vraćam sa posla i kreće maltretiranje:
Zovnem ja njih, samo da vidim hoće li mi doneti računar ili ne, da znam da li da blejim kod kuće ili možemo negde da se smucamo.
Pozovem, javi mi se poprilično zbunjeni baja, postavim čarobno pitanje
"Danas da ili ne?", kaže čovek, znate mi imamo popis.
OK, baš mi je drago za vaš popis, ali to nije odgovor na moje pitanje.
- Javićemo Vam za 30 min do sat vremena.
OK hvala
Posle sat i po vremena pozovem ja njih ponovo.
- Izvinite opet ja, ne javiste Vi meni ništa. Dakle da li mi donosite danas računar ili ne?
Odgovara čovek ovog puta čak i malo ljut!
- Pa gospodine mi još nismo završili popis!
Aman čoveče, ne interesuje mene šta ti radiš, ja samo pitam, da li računar stiže ili ne!
- Sačekajte malo!
Posle 15-tak sekundi javlja se koleginica!
- Halo Tina ovde, ne možemo da ti damo tu informaciju, zato što nije naša služba zadužena za razvoz već vozači.
E tu sam već prso! Prvo nema nikakvog poštovanja odmah smo prešli na ti tj. ona je prešla na ti, drugo, ta firma ima čitava četri prodajna objekta i jedan servis, tj. to nije korporacija koja zapošljava 1000 radnika pa da tu postoje ova i ona služba. I ja onda počnem da vičem!
- GOSPOĐICE, da li vi i vaše kolege iz razvoza radite za istu firmu? Ovog trenutka pozovite vašu "službu" razvoza i dajte mi informaciju da li dobijam računar DANAS ILI NE!!!!!!!!!!!!
- U redu gospodine sačekajte malo na vezi.
Opa prešli smo na VI! Neverovatno je to što u ovoj zemlji tek kada počneš da se ponašaš kao ludak ljudi počnu da te poštuju. Posle 2 minuta čekanja na vezi, eto nje.
- Gospodine izvinite što ste čekali. Pozvaću Vas na mobilni u roku od 5 minuta čim dobijem kolegu, a samim tim i informaciju.
- Hvala lepo! - kažem ja
- Molim lepo! - kaže ona.
I ZNAŠ ŠTA JE BILO POSLE 5 MINUTA
NIŠTA!
Nije me pozvala, ali ajde što me nije pozvala posle 5 minuta, nije me pozvala ni čitavog idućeg dana tj. danas.
I celo to zezanje za moje rođene pare.
I odlučio sam. Neću više da ih zovem. Ako donesu do kraja nedelje donesu, ako ne, otkazaću i kupiću u drugoj firmi. A kada mi donesu računar, onda ću da sednem i da napišem protestno pismo vlasniku firme (ako ga donesu).
Verovatno će da se nasmeje kada ga pročita, ali bih iskreno voleo da neko dobije klepetanovića po plati zbog toga.
Ja se bavim prodajom i ceo život se bavim nekom prodajom. Alo bre, pa samo zadovoljna mušterija je dobra mušterija. Ali ova mušterija će im definitivno biti bivša!
Muka mi je više da moram nešto da molim za sopstvene pare, a to se stalno dešava! Problem je po meni samo to što trgovci ne rade na procenat već za fiksnu plate. Da rade na procenat trčali bi oko svake mušterije, pa makar kupovao miša od 300 dindži, samo da bi bio zadovoljan i sutra ponovo došao!
Objavio tadic u 27. februar 2008 22:31:54 | 10 komentara
AVRAM IZRAEL ILI GLAS RAZUMA....
Rekao sam sebi da neću da pišem o trenutnim događajima, ali moram....
Nekada:
- "Ko da nas bombarduje? Srbiju? Ma nema šanse! Tako su nam pretili i prošle godine u oktobru, pa ništa!"
Pričali ljudi tako, boga mi jesu. Ako se neko ne seća ja se dobro sećam. Nema šanse, pa nema šanse i onda kad nas roknuše, kad začusmo Avramov glas:
- "Pažnja, pažnja vazdušna opasnost za Beograd! Pažnja, pažnja vazdušna opasnost za Beograd!"
Roknuše nas, a mi svi iznenađeni, cela nacija! Pa da li je moguće, kako smeju? Cela nacija u opštem zabezeku! Čekaj malo! Pa ne mogu oni nas!
E nije ni čudo što smo bili u čudu! Ko će da poveruje u tako nešto?
Sad:
E a sad ovo! Kosovo nezavisno!
Za ono sam znao što smo u zabezeku, ali za ovo mi je bilo potpuno jasno da će se desiti. Reče neko, to je politička realnost. Napadoše ga!
A jeste politička realnost, to je nešto što se kuvalo 60 godina, prosto mi nije jasno kako se ranije nije desilo.
Sećam se jedne humorističke serije "Foliranti", davala se na NS+. U svakom slučaju bio je jedan skeč u kome se pojavljuju šiptari sa kečićima i transparentima "KOSOVO REPUBLIKA" i trčakaraju tamo i viču "Kosovo republjika, Kosovo republjika", to je bilo negde krajem 80-tih, ljudi su se sprdali sa tim.
Danas slušam na radiju neka emisija sa uključenjima slušalaca. Pitanje glasi "Kako Srbija treba da se odnosi prema zemljama koje priznaju nezavisnost?". Kreću ljudi da se javljaju.
Raznih sam se mišljenja naslušao, od onih da treba da se osvestimo i krenemo dalje, do onih da treba da prekinemo sve diplomatske odnose sa tim zemljama.
Najinteresantniji mi je bio jedan od slušalaca koji je rekao da treba da ih udarimo tamo gde će ih najviše boleti.
A evo jednog militantnog (rekoh ja sebi). Kad pita voditelj, a gde je to? Kaže čovek po džepu!
PO DŽEPU!
Treba mi njima da zabranimo da oni investiraju u našu zemlju, da ovde grade firme razne i da na taj način ih uskratimo zarade, pa će i oni morati da promene mišljenje.
Svašta sam čuo!
Priča jedan čovek na televiziji. Trenutni prirodni priraštaj Kosovskih Albanaca se procenjuje da je 16, a u Srbiji je trenutni prirodni priraštaj -5 i kaže čovek, da ovim tempom do 2040. valjda ima da ih bude isto koliko i nas.
Pričaju svi poslednjih dana da je Kosovo neraskidiv deo teritorije Srbije i da ga nikada nećemo priznati kao nezavisno.
O.K.
A šta bi bilo da Kosovo ostane u sastavu Srbije, kao pokrajina. Prvi parlamentarni izbori u skupštini Srbije 80 poslanika Kosovski Albanci, a 20 godina kasnije Albanac predsednik Srbije, da li smo spremni na tako nešto kada već uporno želimo da Kosovo ne dobije nezavisnost.
Šlag na torti reakcija "građana"! Ej, zato što su proglasili jednostranu nezavisnost ima da polupamo Mc Donalds i neka neće da radi narednih mesec dana i neka ljudi (SRBI) koji rade u njemu neće primati plate, a onome što je rekao da će ovo da se desi, e njemu ćemo da polupamo lokale zato što je javno pričao ono o čemu su svi ćutali.
A onaj Merkator i ona Idea i svi ti neprijateljski objekti koji zapošljavaju nekoliko hiljada Srba, sve ih treba zatvoriti, srušiti i dići u vazduh, a ljudi koji su radili u njima, mogu slobodno da crknu od gladi zajedno sa svojim porodicama, jer su Šiptari proglasili jednostranu nezavisnost.
Umesto da pokušavamo sada na sve moguće načine da se borimo za prava ono Srba što je ostalo na Kosovu, da se utiče na savet bezbednosti, EU i ostale, da se tim ljudima obezbede svi uslovi za više nego normalan život. Da budu zaštićeni ko beli medvedi!
NE!
NE!
NE!
Sudbonosno NE!
Mi nećemo priznati nezavisnost Kosova NIKADA!
I teraćemo mak na konac sa celim svetom ne razmišljajući da onim mučenim ljudima što dole žive na taj način nikako ne pomažemo. I na kraju će Kosovo biti nezavisno, Srbi će biti građani trećeg reda na Kosovu, ali se mi nismo pognuli imperijalističkim silama, već smo podignute glave prkosili celom svetu i time dobili ništa, ali smo zadržali svoje dostojanstvo!
I još jednu stvar da ti kažem. Reče jedan čovek na radiju da će biti gužva sada na aerodromu Nikola Tesla od silnih ambasadora koji će da se vrate u zemlju, a zove posle njega jedna mama sa Čubure i kaže:
"Ne sekiram se ja što će se ambasadori vratiti u zemlju, u krajnjem slučaju neće njih biti toliko puno da naprave gužvu. Sekiram se zato što će naša deca da naprave gužvu, ali ne na terminalu za međunarodne dolaske, već na onom za odlaske, što dalje odavde.:."
I još samo jedan apel roditeljima srednjoškolske dece! Među ovima što razbijaju i ruše većinom su srednjoškolci, oni ni ne znaju zašto to rade i gde je to Kosovo, ali ne moraju u školu i nekažnjeno mogu da prave s....nja, a vi roditelji znate li gde vam je dete, da li je u školi ili je u gradu, pa malkice razbija? Proverite molim vas!
Objavio tadic u 19. februar 2008 23:09:17 | 11 komentara
"JA SAM BUDUĆI STUDENT BU"
Gledam juče na TV-u studente.
Ove naše, prave, sa Beogradskog Univerziteta. Pa se prošetah malo po kući, otvorio jednu činijicu, pa drugu, pa treću i eto je! Kao da sam je juče tu stavio zakačena na ključeve od bakinog stana, najobičnija, plastična, od one šarene neke izlivene plastike.
PIŠTALJKA!
Uzeh je, pa se prisećam malo. Sestra mi je tih dana bila na ulicama sa svojim kolegama sa fakulteta, ja sam još bio mali da budem student, ali kao jedan middle-age gimnazijalac, nisam mogao da dozvolim da takve demonstracije prođu bez prisustva moje malenkosti. Morao sam da dam podršku studentima!
Nekolicina nas je zaista išla u svakodnevne protestne šetnje svesni cilja istih, a oni ostali koje smo vukli sa sobom da nas bude više su išli sa nama samo da ne budu u školi, a u to vreme i većina mojih profesora je poprilično imala razumevanja za bežanja sa časova, tako da je i to bilo ok.
Svaki dan smo forsirali Terazije i Srpskih vladara, vikali i pištali ispred zgrade vlade/skupštine, Turske ambasade „OOOOO TURCI”, pištali i dobošali.... Nije nam bilo hladno, imali smo cilj!
I eto opet, studenti na ulicama!
Kako li se oseća ovaj ustoličeni kad gleda vesti, da li ga to uopšte pogađa?
Dozvolio je da ga porede studenti sa nekim protiv koga se borio. Naravno da će sada da idu izjave da je to politički skup neke tamo protivničke stranke. Ne znam samo šta će da kažu kad se pojavi na platou 3-4000 studenata, da li će i onda da tvrde da se ta neka stranka krije iza studenata i to baš iza svih njih.
Baš sam se iznervirao!
Srbija se odlučila, doduše podelila po pola, ali se odlučila, a on vlada, a ne pripada ni jednoj od te dve pole. Hmmmm. Da se čovek zamisli.
Probao sam pištaljku, radi. Deca su me malo čudno gledala, a možda su mi se malo i zacaklile oči kad sam ponovo dunuo u šarenu plastiku. Nisam student bio tada, nisam ni sada, nisam bio ni u međuvremenu (nažalost), ali ću svakako, ako bude trebalo opet ići sa našim studentima i duvati u svoju staru pištaljku.
STUDENTI TADIĆ JE UZ VAS!!!
Objavio tadic u 12. februar 2008 15:25:17 | 16 komentara
Singing in the rain..... zečetina rules!
Uf što ne volim kišu. Kada pada kiša, a nije radni dan, prosto ne znam šta bih od sebe. U kući je neki polumrak/poludan, napolju sve sivo, klinci uglavnom ošamućeni sede ispred računara, a ja samo gledam da se sklonim na neki kauč uvijem u ćebe i blejim.
Kakav glup način da čovek provede jedan vikend.
Planirao sam ovaj vikend da idemo u prirodu, ali kako stvari stoje, ovaj vikend, priroda nas neće!
Uspavao sam bebca tradicionalnom metodom, veliki jastuk stavim na svoje noge, bebcu glava kod mojih stopala, a nogice meni u krilu. Ja na kauču u polusedećem položaju i onda ljuljaj levo desno. Uspavam ja gospodina, a onda kao slina scurim glavu na jastuk koji mi je bio pod leđiima i naravno zaspim.
Kako mrzim kad sam ovako lenj.
Odspavasmo visočanstvo i ja boga mi dobrih sat i po vremena.
Odem do radne sobe, tamo najstariji gari neku igricu, a šta bih mu i rekao kad ne možemo napolje, oteram ga od računara pod izgovorom "Čekaj da tata vidi je se skinula ona igrica što si mi rekao".
Kad gle vraga skinula se. GTA San Andres + patch Serbia
To je neka budalaština koja će kolko po završetku pisanja ovog bloga da leti sa računara, gde si ti crnac iz geta i ideš i kradeš kola, biješ se i upucavaš pripadnike protivničkih gangova i to sve sa silnim prskanjima krvi, eksplodiravanjem kola, a ono patch Serbia, to znači da nekog junaka nije mrzelo da patriotiše po igrici, naime napravio je policijska kola da budu kao domaća, glavnom junaku nigeru na leđima piše Srbija Zauvek...?!
Whatever, leteće ubrzo.
Elem, vreme grozno, jedino što me raduje i to me zaista raduje je to što idemo kod prijatelja na večeru, domaćin koji inače odlično kuva, sprema zečetinu. Dogovor je da mi donesemo vino, a on će da organizuje klopu.
Eto radosti, posle ovako sumornog dana, barem ću imati prilike večeras gastronomski da se zadovoljim.
Gene Kelly neka nastavi da skakuće po barama i peva na kiši, kad voli čovek, a ja odoh na zečetinu.
Objavio tadic u 9. februar 2008 14:33:37 | 4 komentara
Velika kuća za male ljude....
Radim i baš nešto prevodim kad zvoni mobilni, zove me Žena.
- Molim?
- Damjan se opekao kafom!
- Pa je li puno? (dete vrišti od plača u pozadini)
- Ne znam. (plače)
- Da li da dođem kući?
- Ne znam, tuu-tuu! (prekide se veza).
Sekund razmišljanja i već sam bio u kolima. Sreća je što mi se posao nalazi na istoj strani reke gde i kuća i što mi treba samo 15-tak minuta do kuće.
Posle nekih 6-7 minuta parkiram ja ispred kuće i ustrčim uz stepenice, vozio sam kao ludak, nisam razmišljao ni o čemu, samo da stignem što pre!
Proleteo sam pored policajaca koji su radarisali, srećom upalio sam sva četiri dok sam jurcao, pa nisu ni pokušali da me zaustave.
Ulazim u stan, čujem dete plače. Pratim ga po zvuku, u kupatilu žena mu drži ručicu pod vodom. Uplakan on, uplakana ona. Vrti želudac, nije lako!
Pozovem hitnu pomoć, pitam šta da radim. Daju mi uputstva i u roku od par minuta smo već bili u kolima i ja sam jurcao ka Institutu za majku i dete.
Na samu pomisao odlaska u tu zgradu mi se dizala kosa na glavi i to zbog nekih pređašnjih iskustava, kad sam tu proveo ceo dan zbog pregleda koji je trajao 3 minuta, kada su me sa najstarijim sinom i njegovom slomljenom ručicom poslali u Tiršovu jer oni "Nisu dežurni".
Utrčavamo u hitnu službu, ja prilazim šalteru i kažem šta se desilo i tu počinje čudo!!!!!
Kao u američkim filmovima! Odjednom se otvaraju vrata, izvolte ovuda, viču, "Sestro!!!!", "Doktore!!!!" u roku od 30 sekundi dete je na stolu za previjanje, ja ga držim za ručicu kroz more belih mantila koji su se stvorili oko njega.
Zaviše mu ručicu i poslaše nas na kliniku za opekotine i plastičnu hirurgiju. Meni oči pune suza, Ženi iste prelivaju, ali već posle tih nekih 15-tak minuta počinjem lagano da se opuštam jer vidim da smo u sigurnim rukama.
Na klinici nas dočekuju nasmejana lica medicinskih sestara i doktora. Svi fini, strpljivi, ne možeš a da se svako malo ne zapitaš:
KOLIKO ĆE BRE OVO DA KOŠTA???
Naravno da nisu pare bitne u takvoj situaciji i ne kažem zbog toga, već su ljudi koji rade na toj klinici nestvarno ljubazni, a sa druge strane celo odeljenje je renovirano, pa zaista izgleda kao da gledam "ER" ili neku drugu bolničku seriju , a to sve o trošku onog zdravstvenog što mi odbijaju od plate.
Sprovedoše nas oni i kod ORL-a i pedijatra i sve završavamo očas posla, fantastično!
Doktori nam saopštavaju da će dete najverovatnije morati da ostane u bolnici. Mi tu obavljamo brze konsultacije i dogovor pada da ukoliko bude moralo da se ostane, da ću ostati ja, jer supruga počinje tek da radi, a ja imam skoro celi godišnji odmor od prošle godine.
Mi na šalter da nam otvore bolnički list (to je ono što ti visi ispod nogu na krevetu) i tamo nam kažu: "Ako bude dete moralo da ostane, mama plaća dnevnu participaciju 600 din.", ja pitam, a koliko se plaća ako tata ostane sa detetom. Kažu ne može. Može baka, tetka, strina, komšinica, ma ko god bio, slučajna prolaznica ili Persa ciganka, važno je da je žensko.
Krenem da drobim nešto na temu diskriminacije polova, a onda se zaustavim. Mislim, baš briga šalterušu za moje mišljenje na tu temu.
Elem, pošto blizu živimo, obećamo da ćemo dva puta dnevno dolaziti na previjanja (ujutru i uveče) i puste nas kući.
Dve nedelje je trajalo naše previjanje i svakodnevno posećivanje dotične institucije dva puta dnevno. Iz smene u smenu, upoznao sam tamo 10 različitih medicinsih sestara i 4 lekara.
Ljudi moji, svi su bili toliko ljubazni i fini da sam ja bio oduševljen. Strpljivi, nežni, ma nemam reči!
Odgulismo mi te dve nedelje, a ti veliki ljudi tamo ti doktori i te sestre mi izlečiše dete.
Lepo bi bilo kada bi neko od njih mogao da vidi ovaj moj post, čisto da znaju da znamo da cenimo njihov trud, ali znaju oni to sigurno.
Oni znaju da su divni i da nam puno pomažu i puno im hvala što su takvi.
Kada vidim da jedna državna ustanova tako funkcioniše i tako izgleda, povrati mi se malo optimizam i ponovo pomislim da ipak ima nade i za nas i da ćemo i mi jednom ponovo da postanemo Evropa.
Posvećeno čikama i tetama u belom....
Objavio tadic u 8. februar 2008 14:49:20 | 4 komentara
IGRICE VS. VUTRA
Nisam se nikada ložio na sport.
Mislim, bilo je tu nekih pokušaja u karateu, rukometu, vaterpolu, jahanju i tenisu, ali sve kratkog daha. Jednostavno takav sam, malo lenj.
Na veliku radost moje drage, ne pratim premijer ligu, niti bilo koju drugu. Jedno vreme sam pratio neku Beogradsku zonsku i to samo zato što su mi dva ortaka igrala u jednom od klubova koji je bio u toj ligi, a ja sam ih bodrio na utakmicama.
Kada igra reprezentacija i kada je neko polufinale, tada se zainteresujem i ispratim do kraja (svaki sport). Pažljivo i sa osobitim uživanjem sam ispratio naše tenisere i mogu samo da im skinem kapu.
Ali ne želim da pišem hvalospeve o njima, mislim ne želim ni na koji način da umanjim njihov uspeh, nego neću da pričam sada o njima nego o nečemu što me je dotaklo, a za šta su u najvećoj meri oni zaslužni.
Sad u subotu, jurcam nešto, završavam neke stvari koje su se skupljale tokom nedelje i stižem do svoje kuće. Blizu zgrade u kojoj živim postoji ogromna ledina gde ima 4-5 velikih betonskih terena. Na njima nema ni koševa ni golova, nema ničega. Na jedan od njih je neki baja postavio balon, pa izdaje teren za fudbalicu, a ostali zvrje goli.
Elem, prolazim pored tih terena, bacim pogled i momentalno mi se usne razvuku u osmeh, a noga na kočnici odradi svoje da se zaustavim. Na svakom od tih betonskih terena bilo je u proseku po šestoro klinaca koji se dobacuju teniskim lopticama. Mašu reketima i mnogo slatko izgledaju, kao neka škola tenisa. Vidim neki dečaci se lože da serviraju kao Nole, pa lete loptice van terena, devojčice sa kačketima i kosama vezanim u rep iste Jelena i Ana!
Opšta radost i veselje, davno nije bilo toliko dece na tom terenu, a znam i gde su bili. Kod kuće, piče Counter Strike, Need 4 speed, GTA ili neku sličnu glupariju. Bleje pred ekranom i lagano nabijaju sebi dioptriju.
ALO BRE RODITELJI TERAJTE DECU NAPOLJE!!!!!!!!
Pod utiskom te slike stižem u stan. Ulazim u radnu sobu, a njih dvojica kao hipnotisani sede ispred njegovog veličanstva PC-a, priđem i bez mnogo komentara na najprostiju čekić varijantu isključim računar (zgazio sam crveni prekidač na produžnom), pošaljem ih na obuvanje, bebca obuče mama i marš napolje. Odosmo nas četvorica kolima do grada, pa pravac Kalemegdan.Ceo dan smo se šetali, trčali po travi, prizivali veverice, peli se na topove i tenkove, klopali nešto usput, ma divno nam je bilo.
Proveli smo jedan divan dan, bez igrica i bez računara. Nismo gledali crtaće, niti su se svađali oko YU-GI-OH karti.
Idući vikend ako bude lepo vreme idemo na Košutnjak!
Objavio tadic u 4. februar 2008 15:48:16 | 2 komentara
U nedelju znam gde ću, a ti?
Sve sam ih gledao. Ma znam ja da nisam morao, ali onako, demokratski, volim svima da pružim šansu, tj. da čujem svakoga šta ima da kaže.
Jednostavno nisam hteo da dozvolim da mi neko kaže da ne znam šta nude neki drugi. Prođe prvi krug očekivano, ali slušam šta se priča, biće mnogo tesno u drugom. Ja šta ću, po sistemu Deluj lokalno, misli globalno, krenem da ispitujem na poslu da li će svi ići na glasanje. Pa sam onda one razočarane ubeđivao da će biti još razočareniji, ako ne izađu. Muke moje niko ne zna, ljudi imaju strašno kratko pamćenje.
- "Ovi sada su mnogo gori nego oni 90-ih, reče koleginica.", ja seo, udahnuo duboko, pa je pitam da li je zaboravila kad je stajala u redu ispred samoposluge za litar ulja ili onih rafova što je raširen preko celog rafa npr. sok od paradajza i nema ništa drugo. Pitam ja nju da li se i dalje seća recepta za embargo kolač i ono kad se društvo skuplja kod jednog, drugi donosi jaje, treći brašno, a četvrti pola tegle džema, pa se prave palačinke za društvo. Pitam i da li je bilo strah kad zazvoni telefon, a burazera joj pre 20 dana odveli u Bosnu, pa ne zna ko i zašto je zove i da li joj je bilo prijatno kada je skupljala srču po stanu jer su joj popucala stakla od detonacije CK.
Ljudi jako brzo zaboravljaju ružne stvari i to je dobro, ali ne treba ni sve zaboraviti tako lako.
Gledam komšiju pre nekoliko dana, hvali se srećan, nasmejan, ponosan. Kupio je kola. Nisu nova, ali stara svega nekoliko godina. Žena u penziji, on pred penzijom, deca se odselila, troškovi se smanjili i oni prodaju Ladu kupljenu 89 godine uzmu kredit i kupe sebi kola.
Drugar me zove, ajde da mi pomogneš ide mi slava, pa da skočimo u kupovinu. Pođemo, kupuje čovek. Sve i svašta, arsenal pića, arsenal suhomesnatog, sokovi razni. Račun na kasi dugačak, boga mi ima sigurno metar, a čovek plaća i mi odosmo. Oboje su zaposleni, on zarađuje prosečno, žena nešto manje od toga i eto, a na leto planiraju da idu na more, nisu bili od 92.godine, a sećam se ranije kako je bilo kod njega, rakija od nekog dede iz sela i žuti i crni sok, smederevka, a crno vino kad donesu gosti.
Neću i ne smem da zaboravim kako sam odrastao, šta sam slušao i gledao i neće me mrzeti da u nedelju sa svojom dragom i sinčićima se prošetam do kutije i ubacim u pravcu uzlazne putanje.
NEMOJ NI VAS DA MRZI....
Objavio tadic u 1. februar 2008 10:50:20 | 3 komentara
